Teple so me mrzle zime,
ledeni mraz pod kožo rine,
le veter z juga nate spomni me.
Mazilo me nije vrijeme,
gledam, kako plešu sijene,
tu si, gdje god se okrenula.
A veter v meni sredi suše
meče kamne v globino duše.
Kad se sretnu stari prijatelji,
kad me netko nate podsjeti.
Ko srečata se najini prazni duši
v ledeno mrzli zimski noči,
priznal bom, da te sanjam,
da te ljubim.
Kad se sretnu naše prazne oči
u nekoj hladnoj zimskoj noči,
priznat ču ti, da te volim,
valjda ču moči.
Možda ipak nije kasno,
nikad nije bilo jasno,
zašto smo se rastali.
A veter v meni sredi suše
meče kamne v globino duše.
Ko nekoč nekje si bova zrla v oči,
čisto sama, sama kot prijatelja.
Kad se sretnu naše prazne oči
u nekoj hladnoj zimskoj noči,
priznat ču ti, da te sanjam,
valjda ču moči.
Ko srečata se najini prazni duši
v ledeno mrzli zimski noči,
priznal bom, da te sanjam,
da te ljubim.
